Ne samo ja, ne samo moje generacije, vec i stariji, mladji, svi mi, u našoj mladosti živimo po sistemu Američkih glupih tinejdzerskih filmova gde je sve cakano i sve nam je med i mleko! Treba vremena da se shvati, neko to shvati ranije, na vreme, ali u vecini smo mi koji to shvatimo relativno kasno, no bolje ikad no nikad !
Kad i kako sam ja to shvatio, pa, reću vam , shvatio sam onog momenta kad sam završio fakultet i kad je moj posao, za koji su mi garantovali profesori i osoblje zaposleno u XY ustanovi, završio u rukama sestričine direktora dotične ustanove, devojke koja nema obrazovanje, struku, veštine, ništa za rad tog ni malo prijatnog posla, ali ona ipak ima ujaka direktora!
Jesam, priznajem, upao sam u tešku depresiju, nisam mogao sebi doći duži vremenski period, i onda shvatim, da nije sve med i mleko i da zivot nije glupi tinejdzerski film, već večita borba, borba lava i antilope, ali znate šta sam još shvatio, shvatio sam da i u toj večitoj brobi lava i antilope ima nečeg lepog, a ta lepota je sam život i ne smemo da dozvolimo ujacima da nas pobede ! Trebamo biti jaki, jaki za sebe, ne za mamu, tatu, brata, dečka, devojku, jer ako nismo jaki sebi, nismo ni njima!
Ja ne odustajem, ne ja i dalje trazim posao u struci, neću da moje učenje, moje ne prospavane noći, moje litre ispijene kafe, roditeljski novac i pre svega moji živci i nervoza do samo kraja školovanju propadnu i padnu na dno ormara u kom čuvamo stare stvari kojih ne mozemo tako lako da se rešimo!
Zaposliću se, a do tad cu uživati u ovom lovu lava i antilope, pokušacu da uhvatim svaki vetar, svaki šum, svaku boju i svaki ukus, jer, šta je zivot ako nije ples sa samim sobom !